Kraj godine je bio intenzivan.
Posetila sam nekoliko sajmova gde su se pored izlagačkog dela, smenjivale panel diskusije o inovacijama: novim materijalima, tehnologijama, održivosti, digitalnim alatima,..
Svemu onome što bi trebalo da bude „next big thing“ u jahting i kruzing industriji.
I dok smo slušali o budućnostii, jedna je površina opet ostala potpuno izvan fokusa.
Jer dok svi gledamo unapred, vrlo često zaboravimo da pogledamo pod noge. Bukvalno.
Najveća kontinuirana površina u enterijeru, pod, i dalje je jedna od najzanemarenijih tema u dizajnu jahti. O njemu se pričalo najmanje, kao i svake godine. A upravo tu, u toj tišini, krije se nešto što može da promeni doživljaj prostora mnogo više nego što mislimo.
Pod nas dočekuje prvi.
Prati nas kroz svaki pokret. Utiče na to kako se osećamo, iako o njemu retko razmišljamo. Čak i kada se priča o „tihom luksuzu“, smirenosti prostora ili dobroj atmosferi, pod obično ostane na poslednjem mestu. Sve dok ne naiđeš na primer u praksi koji ti jasno pokaže koliko ta površina zapravo može biti značajna.
I zato sam danas odlučila da današnji tekst posvetim baš podovima.
O tome zašto su oni jedna od ključnih, a i dalje potcenjenih površina u svakom enterijeru na vodi.
Prvi korak otkriva kakav je prostor u celini
Kada uđeš u bilo koji enterijer na jahti, pogled ode na zidove, rasvetu, komade nameštaja. To su elementi koji dominiraju fotografijama i renderima, pa nam je prirodno da njih primetimo prve.
Ali telo funkcioniše drugačije.
Pre nego što išta zaista vidiš, nešto osetiš.
Prvi kontakt sa prostorom nikada nije zid.
Uvek je pod.
To je trenutak kad ti stopala kažu više nego što bi iko očekivao: koliko je prostor stabilan, da li je materijal topao ili hladan, da li je površina „meka“ ili grbava. Telo razlikuje hladan kamen, toplo drvo, tepih koji „upije“ zvuk, ili površinu koja je toliko dobro uklopljena da podseća na fini komad nameštaja.
Tu, u tom prvom koraku, počinje doživljaj kvaliteta.
Zato se dobro projektovan pod retko kada nameće. On povezuje stvari, daje smisao kompoziciji, uvodi te u prostor pre nego što ga postaneš svestan.
To je prvi tihi signal da je prostor promišljen, da je neko razmišljao o osećajima korisnika, o ritmu kretanja, o svakodnevnom životu na jahti, a ne samo o estetici na fotografiji.
Podovi kao mape prostora
Na jahti se prostor oseća drugačije nego na kopnu. Sve je u pokretu: i ljudi, i svetlo, i horizont. Pod je jedini element koji sve te promene „apsorbuje“ i pretvara u logiku kretanja.
Zato ga često posmatram kao mapu.
Linije u teksturi drveta, smer vlakana, kontrast između zona, razlika u obradi površine, sve to nesvesno vodi oko i telo kroz prostor. Nekada vrlo suptilno, samo tankom lajsnom ili blagim prelazom u teksturi. Nekada jasnije, kroz detalj koji označi ulaz, prelaz ili granicu.
Ljudi često to ne vide, ali osete.
Ako je hodnik dug, pod može da ga skrati ritmom.
Ako je prostor otvoren, pod može da ga organizuje bez ijednog zida.
Ako je kabina mala, pod je taj koji je otvara pravilno odabranom teksturom.
To je navigacija koja ne traži objašnjenje.
I upravo zbog toga dobar pod može da reši više stvari nego dodatni zid, dekoracija ili složen komad nameštaja. On je tihi arhitekta prostora,uvek prisutan, nikada nametljiv.
Kada ga posmatramo samo kao funkcionalnu površinu, propuštamo priliku da prostor u potpunosti definišemo. Kada ga posmatramo kao mapu tada enterijer počinje da teče.
Tiha pozornica svakodnevnog života
Sve što se događa na jahti neraskidivo je povezano sa podom.
Tu se odvija rutina, ritam posade, jutarnja kafa, večeri sa prijateljima, spremanje kabina, ulazak sa palube, tihi trenuci pre spavanja.
I zato volim pod da posmatram kao pozornicu.
Zid može da bude savršen, rasveta precizno tempirana, ali ako pod narušava ritam prostora, svaki element iznad njega deluje manje stabilno.
Kada je pod promišljen, sve ostalo deluje jasnije, lepše, skladnije.
To je ona pozornica koja ne traži aplauz.
Ne pokušava da bude glavna uloga.
Ali da nema nje, ništa ne bi imalo smisla.
I zato volim da vidim dobru intarziju na podu ili reljefni tepih: ne zbog ukrasa, nego zbog toga što unosi dubinu, takt, finu igru svetla i senke. Stvara scenu na kojoj život može da se odvija prirodno, bez zadrške i bez „oštrih uglova“.
Pod je jedini element koji ne možeš da zaobiđeš
U enterijeru postoji mnogo toga što možeš da ignorišeš.
Zidovi mogu ostati neprimećeni.
Plafon još lakše.
Nameštaj možeš obići ili zameniti.
Ali pod je jedini element sa kojim si u stalnoj interakciji, hteo to ili ne.
On te nosi.
Koči.
Daje stabilnost.
Ili je oduzima.
Zato na njemu najbrže otkriješ kada nešto nije urađeno kako treba: kada škripi, kada vibrira, kada je previše hladan, kada je previše gladak, kada nema logiku kretanja. Telo ga registruje pre nego što mozak počne da ga analizira.
I tu je suština: loš pod se odmah oseti.
Dobar pod neprimetno radi svoj posao.
On ne mora da bude upadljiv da bi bio vredan. Naprotiv.
Najbolji podovi su oni koji ti daju osećaj da prostor „diše“, da se u njemu kreće lako, da sve ima svoju meru.
Možda zato i ostaju potcenjeni.
Ne traže pažnju.
Ali je zaslužuju, jer nijedan drugi element ne nosi toliko odgovornosti u svakodnevnom životu na vodi.
